Dentalni implanti predstavljaju najsavremenije rešenje za nadoknadu izgubljenih zuba. Ugradnja implantata podrazumeva hiruršku intervenciju tokom koje se u kost postavlja titanijumski šraf kao zamena za koren zuba, nakon čega se izrađuju krune koje se postavljaju na implantat nakon što se šraf integriše s kosti.
Ova procedura je danas standardna i, uz poštovanje propisanih koraka, stopa uspešnosti prelazi 90%, što je čini jednom od najefikasnijih implantoloških metoda u medicini.
Implanti su potpuno kompatibilni s ljudskim telom, vežu se za kost putem specifičnih mehanizama, bioinertni su i ne izazivaju negativne reakcije u organizmu.
Većina pacijenata može biti kandidat za ovu proceduru, iako određena stanja, poput nekontrolisane šećerne bolesti, osteoporoze, određenih bolesti krvi, ili malignih oboljenja, mogu povećati rizik neuspeha. Ipak, i u tim slučajevima, implantacija je moguća uz dodatne mere opreza. Gotovo da nema stanja koja potpuno isključuju mogućnost ugradnje implantata.
Implanti se koriste kao zamena za jedan zub, više zuba, ili celu vilicu, a takođe mogu služiti kao stabilna podrška za proteze, posebno u slučaju donje vilice. Postoji i koncept „All-on-four“ gde se na četiri implantata pravi fiksni most u kratkom vremenskom periodu.
Augmentacija
Dodavanje kosti (augmentacija) može podrazumevati upotrebu veštačke kosti, pacijentove vlastite kosti (autologne), ili kombinaciju oba materijala, što je najčešći pristup.
Danas je augmentacija kosti postala gotovo nezaobilazan deo implantoloških procedura. Veštačka kost koju najčešće koristimo dolazi u formi granulata različitih veličina, a može biti životinjskog porekla, najčešće konjskog ili goveđeg. Ovi materijali su temeljno očišćeni od bilo kakvih supstanci koje bi mogle biti štetne za ljude, što ih čini potpuno sigurnim za upotrebu.
Kost se može nadograđivati u gornjoj ili donjoj vilici, radi povećanja koštanog volumena u visinu ili širinu. Često je neophodna augmentacija na mestima gde je nakon vađenja zuba došlo do gubitka koštane strukture, ili u slučajevima dugotrajne bezubosti, kada dolazi do atrofije vilice u svim pravcima.